Укидање монопола почело је рушењем Завода за уџбенике, под будним очима просветних савета. Регистрацијом приватних издавача уџбеника са неутврђеним и партијским критеријумима почела је, пре више од десет година, тајкунизација српског просветног издаваштва. Неке од ових фирми раде само системом ташне-машне, па их чак има и са фиктивном адресом приватног стана. Они не издају друге књиге, издају само уџбенике, нарочито оне које откупљује Министарство просвете. Немају књижаре и директно иду у школе

Поводом једног јубилеја

Милован Витезовић

У времену једноумља друге Југославије, која је просветно наследила прву, јединствени школски систем више је постајао само систем, а оно школско је препуштано разним реформама ради реформи, често дијаметралним, збуњујућим за генерације. Реформе су рађене уз истицање наслеђених националних антагонизама,  који су бивали прекривани заклетвама братства и јединства.  Са распадом Југославије распало се и њено школство, ништа мање жестоко, по истим републичким шавовима.

Мање деце више уџбеника

Откад је на овај начин, овим распаравањем, српско школство остало самостално, оно је остало затечено мање-више. И тако, више од две деценије са више министара просвете. Ниједан министар просвете није подвукао црту, па да се испод ње саберемо. Просветне институције отаљавале су по инерцији оно што су  у Југославији радиле, сем кад штрајкују. Само је Завод за уџбенике настављао да ради велики просветни посао. У њему су уредници, лектори, графичари... дакле, људи обучени да праве уџбенике и да деци према узрасту дају што пријемчивије основе знања. Не само да упуте већ и да освоје пуну пажњу деце.
Уредници завода знају да добри уџбеници подстицањем и систематизацијом онога што знају образују прво оне који преносе знање, учитеље и професоре, чијим ће устима знање проговорити и по чијим ће мислима бити пренети уџбенички садржаји. Завод се показао и национално одговорним кад су издавачке куће биле погашене. У том часу он је преузео националну одговорност спрам књига од националног значаја. То никако није могло да остане непримећено. Успеси се опраштају само кад се учине пропалим.
Под видом укидања монопола почело је рушење Завода за уџбенике под будним очима просветних савета. Регистрацијом приватних издавача уџбеника са неутврђеним и партијским критеријумима почела је пре више од десет година тајкунизација српског просветног издаваштва. Да су поштована уставна (о обавези писма) и правописна начела, већина издавача не би била регистрована због деликта против српског језика већ у самом имену фирме, често толико бомбастичном да можда ни власници не знају шта значи (Акроноло, Доминанта,
Герундијум, Клет, М&Г дакта, Сохо Грапх, Интерсистем, Паблик практикум, Дата статус, Профон, Енцо Боок, Мерлин-Цомпанy и сл.). Данас лиценце за издавање уџбеника, углавном свих за основне школе и понеких за средње школе, где само може бити зарада већа, има 69 издавача, а биће их и више. Што мање деце, то
ише издавача уџбеника. За већину наша јавност уопште није чула. Оне будне очи знају и те како да зажмуре што неке од ових фирми раде само системом ташне-машне, па их чак има и са фиктивном адресом приватног стана. Они не издају друге књиге, издају само уџбенике, нарочито оне које откупљује Министарство просвете. Немају књижаре и директно иду у школе. Сваки учитељ или професор, да би се определио по ком ће уџбенику предавати, може да бира ко ће га од њих 68 „убедити”.

Књига опстанка

Сива економија је ушла у школе и будућност наше деце узела у руке. Деца нису kромпир да би се препустила накупцима. Српска просвета је нападнута дилерима, двоструко. Испред школе дилерима дроге, чији учинак, бар медицински, знамо. Унутра, дилерима уџбеника, чији ће се учинак дугорочно утврђивати. Дуги столови у наставничким канцеларијама претварају се у тезге.
У односу на све могуће корупције, могуће корупције издавача уџбеника могу бити незнатне, али према коме су и према ефекту који постижу велике су. Можда у етичком смислу и највеће.
Све генерације имају право на исто образовање из истих уџбеника које треба учинити да су најбољи.
Теорија о борби против монопола у овом случају делује провидно. Ако је тачно, а тачно је, о партијским тајањима иза појединих издавача, онда је манипулисање просветом путем уџбеника партијска деоба деце, ако не деце онда наставника а по томе опет деце, не могу се партијски подмлаци правити у разредима. Ако је држава одговорна за народ, посебно мора бити одговорна за народно потомство и шта им нуди. Историја српског просветитељства показује како нам је просвећење образовало, чувало, спасавало и обнављало народ и државу. Како се напредовало или мање пропадало када се питање даљег просвећења постављало као прва државна
брига.
Овај текст похвале и захвалности српском просвећењу, од искона чуваном и дизаном у књигама, писан је са поносом и сетом, али чак и са носталгичним жалом за најтежим временима кад смо тражили себе где смо се једино могли наћи, кад смо књиге, и оне најједноставније које зовемо букварима и уџбеницима, срицали као молитве спаса, јер смо сазнавали да нас још има. Писан је и из очајања, што нас, нашом вољом, ако је још за шта имамо, просвећење овога пута више не спасава од нас самих, јер увелико или нећемо да будемо који јесмо или већ не знамо ко смо, за шта нам је сасвим свеједно. Писан је и из безнадности у коју запада српска књига и издаваштво. Књига је била и у најтежим историјским периодима, па и у понижавајућим приликама, достојанство нашег опстанка, вид нашег односа према потомцима. Ово је текст писан за одбрану нас од нас самих. Немамо право да обезвређујемо свој однос према потомцима.
Ово је најмање одбрана Завода за уџбенике. Његова делатност и издања вредна су националне процене.

Мисија Завода за уџбенике

Навршило се у овом миленијуму осам векова од када се датује први сачувани српски потпис – САВА. Тада се на Студеничком типику потписао његов творац – „свих правоверних христијана молебник – Сава Грешни”. Његовим укупним делом почело је наше просвећење као јемство народа и државе. У тих осам векова, Заводу за уџбенике припада више од пола века. И у таквом виђењу и размери овом јубилеју треба придати пун значај. Основан је пре педесет пет година да буде једна од водећих институција просвете и културе. И то је био, колико се могло. И то јесте, колико му се дозвољава.
Завод је радио и ради са уверењем својих уредника да просвећење ствара људе и да само знање чини човека слободним и великим. Ако свако вреди колико зна, завод је уџбеницима омогућавао стварања првих вредности, а на друштву је било да се те вредности истакну, покажу и да се не распу и не оду у бесцење.
Уз све мене просветних политика, Завод за уџбенике је био стуб просвећења педесет пет школских година. Сви грађани Србије млађи од 62, а старији од 7 година, образовали су се или се још образују на уџбеницима завода.