Британци су од продаје свога језика, у којој продаја уџбеника чини значајну ставку, направили једну од најважнијих извозних грана привреде

Несумњиво племенита одлука Министарства за образовање да снабдева ђаке (читај ђачке родитеље) бесплатним уџбеницима, постепено обухватајући све старије разреде, не односи се на уџбенике страних језика. Логично је питање због чега, а одговор је једноставан: на тржишту ових, а нарочито уџбеника за енглески језик, влада потпуни хаос. Нико не може да предвиди која ће школа или који ће наставник изабрати који уџбеник.

Уџбеничка литература је роба која подлеже свим законима тржишта. Принцип слободног тржишта је неповредив и код нас, и један је од важних услова за укључивање у светске тржишне токове. Није ли то разлог за одлуку да свако може да бира, па и потпуно необразложено, уџбеник који жели, између осталог, и страни уџбеник, по свом властитом избору? Ово питање задире бар у три осетљиве сфере: квалитет наставе, према томе и знања ученика, материјална средства која држава мора да има у виду при развијању своје, или ако тако одлучи, и туђе издавачке делатности, и не мање важан разлог, излагање родитеља високим материјалним трошковима.

 Ако пођемо од принципа слободне тржишне утакмице која важи и у овој привредној грани, онда сазнајемо да се у тој трци за зарадом, јер ствари треба називати њиховим именом, у Србији такмичи 69 издавачких кућа (податак добијен на сајту Министарства просвете). Додуше не све из Србије јер националне мањине имају право да се школују на својим матерњим језицима и према својим наставним плановима за предмете који су од значаја за очување националног идентитета.

Но вратимо се страним језицима, а посебно енглеском. Ако је циљ друштва обезбеђивање квалитета наставе и квалитета стеченог знања кроз редовни школски систем, онда страни уџбеник (овде се ограничавам на енглески језик) није идеална литература. Разлози за моју тврдњу су следећи: наставна материја у овим уџбеницима није прилагођена или циљној групи којој се обраћа, то јест старосној доби ученика, или нашем наставном програму.

На пример, у уџбенику „Цхалленгес 3”, који је прошле године био у употреби у седмом разреду једне основне школе у Београду, ликови у уџбенику чији се животи користе као илустрација начина живота и активности којима се баве, имају 17 година и сасвим је логично да се њихове активности, интересовања и све што уз то иде, не подударају са истим тим видовима живота детета од 13 година које тај уџбеник користи. Иста школа ове године са истом групом ученика, који су сада у осмом разреду, користи сасвим други енглески уџбеник, Wорлд Цлуб, ни најмање не размишљајући о континуитету језичке грађе. Додуше, овај уџбеник је снабдевен, испод наслова, објашњењем да је за осми разред основне школе, које је штампано ћирилицом! То значи да је издавач у међувремену добио лиценцирано право да га штампа. Ко је то право дао издавачу? Ко је добио новац за то право: наша држава, издавач или неко трећи?

У исто време, на тржишту се налази уџбеник у издању Завода за уџбенике, намењен настави језика од петог до осмог разреда за ученике који језик уче од првог разреда основне школе. Разговарала сам са неким колегама који раде са овим уџбеником – кажу да је одличан.
Сада долазимо до трећег, не мање важног сегмента овог проблема, финансијских ефеката оваквих одлука. Ту опет искрсавају бар два питања: чију издавачку делатност ми подржавамо и развијамо, своју или страну, као и колико то кошта родитеље, па и нашу земљу.

Замислимо ситуацију у којој једна породица има више деце школског узраста. Немогуће је да млађе дете наследи уџбеник од старијег брата или сестре. Чак и ако уџбеник буде исти, он ће бити следеће издање. А свако издање, опет из добре трговачке традиције издавача, претрпи врло значајне промене.

Британци су од продаје свога језика, у којој продаја уџбеника чини значајну ставку, направили једну од првих, ако не и прву извозну грану привреде. Цео свет упућен је на коришћење енглеског језика, према томе, тржиште за енглеске уџбенике је цео свет. Истини за вољу, њихов труд и инвентивност на том пољу су велики. Мрежа летњих и зимских школа у Уједињеном Краљевству је сваке године све већа и све профитабилнија. Свуда се користе разни уџбеници који су на располагању за све нивое знања и незнања језика. И кад то све замислимо, окренемо се нашем издавачком тржишту. Ту затичемо свакодневну сурову борбу за опстанак и једну малу тржишну барицу са много гладних крокодила у њој. И шта ми радимо? Одлучујемо се за увоз страних уџбеника. А имамо могућност да ангажујемо сјајног Џонатана Пенделберија, Тимоти Бајфорда или неког другог талентованог, духовитог, сјајног енглеског аутора, а да останемо своји.

Тај увоз није нимало наивна ствар. То је једно огромно тржиште за јавне набавке које нико не контролише и за које не постоје никаква законска, подзаконска или каква друга правила или амандмани.

Размислимо о томе, па се вратимо родитељима који, поред државе, улажу новац у ову трговину. Неки од њих су израчунали да једна трећина новца потребног за уџбенике за један разред, отпада на уџбенике страног језика.

Професор енглеског језика, магистар примењене лингвистике

Љиљана Матијашевић